Od Južnog Bronksa do Balija, od akademskih amfiteatara do tihih unutrašnjih prekretnica, put Vanje Bokun Popović ne prati linearnu mapu uspeha, već ritam talasa. Doktorka psihologije koja jednako govori o neuronauci i književnosti, o disciplini i sinhronicitetu, o strukturi i tišini, pripada onoj retkoj vrsti mislilaca koji mostove ne grade da bi pomirili suprotnosti, već da bi ih produbili.
U svetu opsednutom brzinom i instant transformacijama, ona zagovara sporost, integraciju i promenu koju nervni sistem može da izdrži. Njena filozofija nije spektakularna, ona je tiha, ali postojana. Ne obećava reinvenciju preko noći, već sazrevanje. Ne govori o snazi kao performansu, već kao integritetu.
U razgovoru koji se kreće od kvantne nauke do književnosti kao leka, od ženskog identiteta do tamne strane preokreta, Vanja Bokun Popović otvara prostor u kojem nauka i intuicija ne stoje jedna nasuprot drugoj već dišu zajedno.
Od Sarajeva, preko Beograda i Njujorka, do Balija i Latinske Amerike – tako se kretao tvoj životni i profesionalni put. Da li postoji univerzalni ‘jezik’ ili intuitivni način povezivanja s ljudima koji si naučila kroz sva ta mesta? Kako je pomogao da se istinski sporazumeš sa ljudima?
Postoji jedan univerzalni jezik, koji je svojstven čoveku bez obzira na njegov habitat, a to je jezik prisutnosti. Bez obzira na to da li sam radila kod nas, u Južnom Bronksu ili u zajednicama Latinske Amerike, videla sam da ljude povezuje elementarna potreba da budu viđeni i dostojanstveno tretirani. Strah, nada, stid i hrabrost univerzalni su. Ono što nije univerzalno jesu komunikacijski kodovi. Na Zapadu smo navikli na izražajnu mimiku i gestikulaciju. U dubljim plemenskim zajednicama, poput Kogi naroda, komunikacija je znatno suptilnija – bez naglašene ekspresije, sa mnogo tišine i prisutnosti. Tada shvatite da povezivanje ne zavisi od spoljašnjih znakova, već od unutrašnje stabilnosti i poštovanja drugačijeg koda. Intuicija u mom radu nije nešto ezoterično. Ona je sposobnost da slušam pažljivo, bez nametanja sopstvenog kulturnog okvira. Kada se čovek oseti viđenim i poštovanim, razlike prestaju da budu prepreka.
U svom radu spajaš psihologiju, pedagogiju i duhovne prakse. Nakon godina provedenih u različitim kulturama i obrazovnim sistemima, gde povlačiš granicu između nauke i intuicije?
Jedan moj profesor na doktoratu govorio je da se kao naučnici brusimo ka logičkoj, racionalnoj i linearnoj misli – onome što nauka prepoznaje kao objektivnost. Međutim, koliko god težili objektivnosti, važno je priznati da je svaki sud na kraju dana donet iz subjektivne pozicije. Razlikovati intuiciju od naučnog toka nije stvar spontanosti, već discipline. To je proces stalnog preispitivanja sopstvenog, često vrlo zavodljivog uma. U praktičnom smislu, disciplina racija mi pruža strukturu i mapu kretanja, dok intuicija poručuje gde da zastanem i oslušnem teren. Moj rad se nalazi u stalnom prelivanju subjektivnog i objektivnog, mističnog i naučnog – ali uvek uz jasnu profesionalnu odgovornost.
Tvoje iskustvo života i rada u Južnom Bronksu uključuje susrete sa decom i zajednicama u veoma otežanim uslovima. Koja te je priča iz tog perioda najviše naučila o ljudima i njihovoj otpornosti?
Svoje dvadesete provela sam u Njujorku, gde sam stigla sa 24. godine, direktno sa koledža. Posao u srednjoj školi u Južnom Bronksu bio je zahtevan i odgovoran, škola je važila za problematičnu, ali meni je predstavljala izazov za koji sam verovala da sam spremna. To je bio kraj u kojem je nastao hip-hop, deo istorije svetske muzike i sporta. Nešto u meni je znalo da je važno što radim baš tu. Učila sam paralelno – profesionalno i lično. Rad u takvom okruženju brzo vas suoči sa realnošću bez romantike. Deca su odrastala u uslovima siromaštva, nasilja i stalne neizvesnosti. Ipak, upravo tu sam naučila jednu od najvažnijih lekcija: dostojanstvo nije luksuz, već osnovna ljudska potreba. Jedan učenik koji je tada bio označen kao „problematičan“ zapravo je bio mlad čovek koji nikada nije bio dosledno viđen u školskom sistemu. Uz jasne granice, doslednost i poštovanje, pronašao je pravac. Danas radi u obrazovnoj ustanovi u svom kraju i živi stabilnim porodičnim životom. To iskustvo me je naučilo da otpornost nije mit – ali ni magija. Naše pronalaženje svog mesta pod suncem traži druge ljude, bez obzira na to koliko nam kapitalizam poručuje da smo sami sebi dovoljni.
Pominješ da si učila i izučavala principe drevnih civilizacija, kvantnu nauku i psihologiju. Da li vidiš “most” između tih disciplina, i kako taj most međusobno obogaćuje tvoju praksu?
Odrasla sam u kući punoj različitih knjiga i perspektiva. Za istim stolom su se vodile rasprave između bioenergetičara i elektroinženjera, meni je to bilo prirodno. Od detinjstva sam bila izložena različitim paradigmama, pa mi je pitanje da li više volim društvene ili prirodne nauke oduvek delovalo suviše usko. Kasnije me je rad sa vrhunskim mentorima naučio nečemu važnom: razlikovanju ličnog doživljaja od empirijskog dokaza. To što je neko iskustvo snažno ili smisleno ne znači automatski da je univerzalno ili naučno potvrđeno. Most između znanja drevnih civilizacija i savremenih disciplina vidim u načinu na koji tumačimo iskustvo. Drevne tradicije su razvile sofisticirane mape unutrašnjeg sveta. Savremena psihologija i nauka nude metodologiju, proverljivost i kritičko mišljenje. Kada se te dve ravni spoje uz disciplinu i odgovornost, praksa postaje dublja, ali i stabilnija. Bez te discipline lako skliznemo u romantizaciju ili u rigidni redukcionizam. Meni je važno da nijedno od ta dva ne dominira.
Na predavanjima često govoriš o sinhronicitetu, o “značajnim slučajnostima” koje nisu slučajne, nego nose dublje značenje. Kako je tvoje iskustvo sa sinhronicitetima uticalo na to kako danas pristupaš životnim prekretnicama?
Iza mene je dvadeset godina rada na različitim kontinentima, jezicima i u različitim kulturama. Ono što je bilo konstantno jeste susret sa promenama i neizvesnošću. U trenucima kada racionalna analiza nije bila dovoljna za konačnu odluku, pojavljivao se pojačan stepen prisutnosti – osećaj da se određeni događaji, susreti ili okolnosti ne dešavaju slučajno. Sinhronicitet me je podstakao da tu temu istražujem dublje, ali me je istovremeno naučio i poniznosti. Ne verujem u pasivno čekanje znakova. Sa jedne strane, važno je delovati i preuzeti odgovornost. Sa druge, važno je prepoznati smisao kada se pojavi. Tokom životnih prekretnica, sinhronicitet me podseća da nisam izolovani akter, već deo šireg konteksta koji ima svoju dinamiku. Na kraju, odluka je uvek moja kao i njene posledice.
Kao doktorka psihologije, održala si predavanje o tome kako književnost deluje kao “lek” za mentalno zdravlje. Kako si otkrila vezu između književnosti i psihološkog blagostanja, te koja priča ili tekst je najviše promenio način na koji gledaš na čovekovu unutrašnju slobodu?
Veza između književnosti i psihološkog blagostanja za mene nikada nije bila samo teorijska – bila je iskustvena. Odrastala sam uz knjige i rano shvatila da književnost radi nešto što ni jedna dijagnostička kategorija ne može: daje jezik unutrašnjem iskustvu. U radu sa ljudima često vidim da patnja proizlazi iz nemogućnosti da se sopstveno iskustvo imenuje. Dobar tekst može postati most – da strukturira haos, da pruži distancu, ali i da omogući dublje razumevanje sebe. Kada se čovek prepozna u priči, ne dolazi samo do uvida, već do suptilnog oplemenjivanja duha. Za mene književnost nije beg od realnosti, već način njenog produbljivanja. Ona oplemenjuje duh jer širi svest, ali istovremeno oplemenjuje telo – jer regulacija emocija, smirivanje unutrašnjih tenzija i osećaj smisla imaju direktan somatski odraz. Čovek postaje tiši, stabilniji, povezaniji sa sobom.Zato govorim o književnosti kao o „leku“ – ne u medicinskom smislu, već kao o procesu oplemenjivanja koji jača psihološku otpornost i produbljuje ljudskost.
Tvoje knjige često dotiču teme identiteta, unutrašnje snage i ženskog potencijala. Iz iskustava u različitim zemljama i kulturama, šta je najveći mit o savremenoj, „osnaženoj“ ženi, a šta istinski znači biti osnažena? Na konferenciji ProFemina 2016 govorila si i o ravnoteži, a i odgovornosti žena da rade ono što vole. Koja misao iz tog govora ima najdublji uticaj na žene koje pokušavaju da se oslobode društvenih očekivanja i žive autentično?
Najveći mit o savremenoj „osnaženoj“ ženi jeste da ona mora sve sama, da bude stalno jaka i da nikada ne pokaže ranjivost. Taj model je često samo druga strana starog pritiska – umesto da budemo ućutkane, sada moramo biti nepobedive. Istinska osnaženost nema veze sa performansom snage. Ona podrazumeva integritet. Sposobnost da žena bude u kontaktu sa sopstvenim ispunjenjem, željama i umorom, bez potrebe da se stalno dokazuje. Osnažena žena ne živi iz inata prema društvu, već iz usklađenosti sa sobom.
Na sajtu pominješ da si učila o morfogenetičkim poljima (od Dr. Ruperta Sheldrake‑a) i od drugih učitelja iz različitih tradicija. Kako to znanje utiče na način na koji danas posmatraš ljudsku svest i ponašanje?
Ideja morfogenetičkih polja me je privukla jer postavlja veliko pitanje: da li smo zaista samo zbir sopstvenih iskustava ili smo deo šireg obrasca koji se prenosi kroz vreme? Ne pristupam toj ideji kao dogmi, već kao intelektualnom izazovu. Odrasla sam radoznala prema različitim paradigmama i uvek me je zanimalo šta se dešava na granici između onoga što možemo izmeriti i onoga što možemo intuitivno prepoznati. U savremenoj psihologiji već govorimo o transgeneracijskim prenosima, implicitnoj memoriji i kolektivnim obrascima ponašanja. Koncept polja mi je bio zanimljiv jer na simboličan način podseća da ljudska svest ne nastaje u izolaciji. Mi smo uronjeni u kontekst – porodični, kulturni, istorijski. To razmišljanje je proširilo moj pogled. U radu sa ljudima često se pokaže da problem nije samo ličan, već deo šire matrice u kojoj je osoba odrasla. Ipak, ostajem disciplinovana – inspiracija ne zamenjuje metodologiju. Za mene je najuzbudljiviji upravo taj prostor susreta: gde se radoznalost i naučna odgovornost ne isključuju, već obogaćuju.
U svetu opsednutom brzinom, optimizacijom i stalnim “radom na sebi”, ti govoriš o održivoj transformaciji. Nakon godina istraživanja i putovanja, kako danas razlikuješ istinsku promenu od još jednog prividnog koncepta ličnog razvoja?
Živimo u kulturi koja slavi brzinu, optimizaciju i stalno unapređivanje sebe. U takvom kontekstu promena često postaje projekat – nešto što treba postići, demonstrirati ili ubrzati. Za mene je održiva transformacija nešto sasvim drugo. Ona se ne prepoznaje po intenzitetu, već po integraciji. Ako je promena stvarna, ona neće samo promeniti način na koji govorimo o sebi, već način na koji reagujemo pod pritiskom. Prividni koncepti ličnog razvoja često nude uzbuđenje, identitet i kratkotrajni osećaj moći. Istinska promena je tiša. Ona se vidi u sposobnosti da ostanemo regulisani u konfliktu, da donosimo drugačije izbore kada nas aktiviraju stare rane, da izdržimo nelagodu bez bekstva u staru strategiju. Održiva transformacija ne zahteva da pregorimo. Ona zahteva da sazrimo. Ako nervni sistem ne može da podnese promenu, ona neće opstati. Zato je za mene prava promena ona koja telo može da izdrži, a identitet da integriše.
U javnosti se retko govori o tamnijoj strani ličnih preokreta. Tokom svih životnih selidbi i transformacija, da li je postojao trenutak kada si ozbiljno posumnjala u pravac kojim ideš i šta te je tada vratilo sebi?
Naravno da je bilo trenutaka sumnje. Svaka veća selidba, profesionalni zaokret ili lična transformacija nosi period u kojem stari identitet više ne funkcioniše, a novi još nije stabilan. Taj prostor između zna da bude usamljen. Bilo je faza u kojima sam se pitala da li sam previše radoznala, previše odvažna ili možda jednostavno naivna. Kada napustite poznato okruženje, ostajete bez potvrde spolja – i tada počinje pravi susret sa sobom, svojim ograničenostima i strahovima. Ono što me je vraćalo sebi nije bila euforija niti spoljašnji uspeh, već osećaj unutrašnje doslednosti. Čak i kada je bilo teško, znala sam da ne izdajem ono što smatram ispravnim. Vremenom sam naučila da sumnja nije znak greške, već deo procesa sazrevanja. Tamna strana preokreta je dezorijentacija, ali upravo tu se formira unutrašnji kompas.
Često ističeš značaj iskustvenog učenja. Ako pogledaš unazad na svoje godine provedene u školama, putovanjima i istraživanjima, šta te je najviše oblikovalo: formalno obrazovanje, putovanja ili životne krize?
Teško mi je da izdvojim jedno, jer su formalno obrazovanje, putovanja i životne krize delovali kao tri različita učitelja – nekada preka i zahtevna, a nekada plodna i negujuća. Formalno obrazovanje mi je dalo strukturu mišljenja, disciplinu i sposobnost da razlikujem argument od utiska. Putovanja su mi proširila perspektivu – naučila su me relativnosti sopstvenih uverenja i tome koliko je svet veći od naših lokalnih narativa. Ali životne krize su me najdublje oblikovale. One su me naučile poniznosti, otpornosti i realnom susretu sa sopstvenim granicama. U krizama teorija prestaje da bude apstraktna – tada znanje mora da postane iskustvo. Ako bih morala da odgovorim jednostavno, rekla bih da me je najviše oblikovao njihov susret. Obrazovanje mi je dalo jezik, putovanja kontekst, a krize dubinu.
Kada bi danas morala da objasniš svoj rad nekome ko nikada nije čitao knjige o ličnom razvoju i psihologiji, kako bi to uradila kroz priču o sebi i sopstvenim životnim prekretnicama bez stručnih termina i teorija?
Ako bih morala da objasnim svoj rad bez stručnih termina, rekla bih da radim sa ljudima u trenucima kada im se život raspakuje pred očima. U mom životu je bilo mnogo selidbi, promena i trenutaka kada sam morala da krenem iz početka – u drugim zemljama, na drugim jezicima, bez sigurnosne mreže. Tada sam naučila da spoljašnje promene nisu najteže. Najteže je ostati sabran kada se tlo pomera. Čovek često zna šta bi trebalo da uradi, ali ga sopstveni strah, lojalnost starim pričama ili potreba da bude prihvaćen vrate unazad. Moj rad je prostor u kojem se te unutrašnje sile ne osuđuju, već razumeju. Tu ljudi počnu da vide sebe jasnije – i da biraju svesnije. Ne popravljam ljude. Ne oblikujem ih prema nekoj ideji uspeha. Pomažem im da se susretnu sa sopstvenom snagom – i sopstvenom ranjivošću – bez bežanja. Ako bih to rekla najjednostavnije: radim sa ljudima kada više ne mogu da žive na autopilotu.
Ako bi mogla da opišeš svoj život i karijeru kroz metaforu ili simbol, šta bi to bilo i kako bi najbolje prikazalo tvoju priču i putovanje?
Ako bih svoj život i karijeru opisala kroz simbol, to bi bio talas na otvorenom moru. Talas nema fiksnu formu, ali ima snagu. On nastaje iz dubine, putuje kroz prostor i menja oblik u susretu sa vetrom i obalom. Uvek je u pokretu, ali nosi unutrašnji ritam. Moj put nikada nije bio linearan niti siguran. Bilo je perioda uzleta, ali i trenutaka kada sam se osećala kao da nestajem u dubini. Upravo tu sam naučila da kretanje nije suprotnost stabilnosti. Ponekad je ono njen najviši oblik. Naučila sam da stabilnost nije odsustvo talasa, već sposobnost da ostanete verni svom ritmu dok se more menja.
Intervju: Ivana Gojković
Fotografija: Uroš Arsić
