Njena karijera nije nastajala po unapred zadatom planu, već kroz odluke koje su zahtevale hrabrost, znanje i unutrašnju jasnoću. Kretala se između medija, javne uprave, obrazovanja i preduzetništva, gradeći iskustvo koje danas spaja psihologiju, liderstvo i rad sa ljudima u složenim okolnostima. Doktorka nauka, psihologinja, profesorka i autorka emisije „Život preko reda“, Marina Kostić u ovom razgovoru govori o autentičnosti kao ličnom i profesionalnom izboru, o ženskom autoritetu bez potrebe za stalnim objašnjavanjem, kao i o uspehu koji se danas sve češće meri mirom, doslednošću i kvalitetom života.
Tvoja karijera se kretala od medija, preko psihologije, do javne uprave i preduzetništva. Da li si ikada imala osećaj da “menjaš pravac” ili je u pitanju bio jedan isti put koji je samo menjao formu?
Svoju dosadašnju bogatu karijeru smatramkontinuiranim procesom sazrevanja, sa promenama koje liče na zaokrete, ali suštinski to nisu. Psihologija je bila početna tačka i temelj, kao profesionalno opredeljenje upisom na fakultet – kroz motiv da sebe razvijam i isceljujem proučavajući nauku o duši i ljude, načinu na koji se razvijaju i funkcionišu kroz promene. Mediji su, još od moje rane mladosti za mene „prirodan“ prostor u kome se to znanje suočava sa stvarnošću, u kome se radi i stvara sa ljudima, kroz emocije, ali i javnu odgovornost. Znanje i brzina reagovanja se u ovoj sferi testiraju u realnom vremenu, pred publikom, mnogo puta i pod pritiskom… Dakle, u mom slučaju, znanje je oduvek bilo garancija uspeha.
Rad u javnoj upravi mi je otvorio drugačiju perspektivu: razumevanje državnog sistema, hijerarhije i funkcionisanja institucija i društvenog sistema, generalno. Nepartijski bila sam deo struktura vlasti i moći, i to iskustvo me je približilo pravima i ekonomiji, liderstvu, velikoj odgovornosti, strpljenju, ali i jasnom sagledavanju prednosti i granica sistema. Preduzetništvo je, nakon te epohe, bilo dalja logična faza – zbog potrebe da se stvori prostor u kome se znanje, sloboda, iskustvo i lični integritet mogu integrisati u novu ponudu za ljude, kao publiku ili klijente.
Dakle, tokom mog karijernog puta: menjala se odgovornost, menjao se intenzitet, ali je fokus ostao isti: razumevanje čoveka i upravljanje složenim situacijama. Nikada nisam imala osećaj da menjam pravac, već samo osećaj da širim i nadgrađujem isti put. Trasa je uvek bila rad sa ljudima u složenim okolnostima. Forma se menjala, suština nije.
Koliko ti obrazovanje iz psihologije danas pomaže u vođenju projekata, timova i klijenata, posebno u svetu PR-a i preduzetništva gde se odluke često donose pod pritiskom?
Psihologija mi je danas i naučna osnova, ali i resurs, operativni alat u kliničkom radu i sve češće na stručnim tribinama i konferencijama na kojima učestvujem odnosno koje po pozivu, držim širom Srbije. U svetu PR-a i preduzetništva, odluke se često donose brzo, pod pritiskom tržišta, javnosti ili rokova. U takvim okolnostima, racionalnost se često precenjuje, a emocije potcenjuju, iako su upravo one ključne u kriznim momentima. Razumevanje psihologije pomaže da razlikujem realni izazov od reakcije na njega; da prepoznam da li se reaguje iz straha, kada se, recimo, donosi odluka iz potrebe za kontrolom, a kada je zaista reč o strateškom promišljanju. Viđenje menja način vođenja – manje je impulsa, više strukture i dugoročne stabilnosti. Pod pritiskom, ljudi ne donose racionalne odluke, već odbrambene. Razumevanje tog fenomena menja ponašanje: manje je impulsivnih poteza, više promišljenih strategija. To nije slabost – to je dugoročna snaga.
Psihologija me je naučila nečemu veoma važnom: da liderstvo ne znači dominaciju, već regulaciju-emocija, konflikta i očekivanja. Da rukovođenje ljudima ne znači manipulaciju već resursnu operativu kroz motivisanje svih članova tima na isti, zajednički cilj. Važno je prepoznati šta je stvarni problem, a šta simptom. U PR-u i preduzetništvu često se reaguje na: brojke, krize, rokove. Neretko se zanemaruju ljudi – njihovi strahovi, ego, nesigurnosti, ambicije.
Odakle je došla ideja za emisiju „Život preko reda“ i šta nam možeš reći o njoj? Da li te je nečija priča posebno inspirisala?
Par godina nakon iskustva na nekadašnjoj medijskoj velesili – Radio-televiziji 5, moja autorska emisija „Život preko reda“ TV Zone plus u Nišu nastala je kao rezultanta dubokog slaganja sa dominantnim narativima o uspehu. U javnom prostoru često se promovišu linearne priče: cilj, prepreka, pobeda. Međutim, stvarni život retko funkcioniše na taj način, linearno, po nekim pravilima, zbog čega je presudno znati neke postulate psihologije i metafilozofije života koji drastično menjaju život u pozitivnom smeru. Emisija daje prostor ljudima koji su izašli iz okvira očekivanog, ne nužno iz ambicije, već iz potrebe da prežive ili da drugačije žive, dakle, kroz promenu, izlečenje, ili pak – vernost sebi. Sve nas inspirišu priče ljudi koji su pobedili – ili nisu pobedili „na prvu“, ali nisu ni odustali. To su često najiskrenije i najvrednije životne priče i iskustva. Ideja je bila da se otvori prostor za ljude koji su živeli „van scenarija“ – ne nužno iz izbora, već iz okolnosti, kriza ili unutrašnje potrebe za promenom. Emisija se ne bavi senzacionalizmom, već procesom: kako ljudi donose odluke kada nemaju luksuz idealnih uslova. Inspirisale su me priče ljudi koji su uspeli da ostanu celoviti čak i kada su morali da odustanu od ciljeva, planova, statusa ili očekivanja. Neke životne priče nam nude istinu u kojoj će svako od nas prepoznati svoju vlastitu, a to je danas jedna od najređih valuta.
Da li misliš da se od žena u javnom i poslovnom prostoru i dalje očekuje „više“; više smirenosti, više objašnjavanja, više dokaza kompetencije? Kako se nosiš sa tim očekivanjima?
Od žene se očekuje da bude više od žene kakva je bila, recimo, pre 2,3 decenije – prvenstveno emocionalno inteligentna ali ne previše emotivna, istovremeno kompetentna i prijatna, odlučna ali ne „preteška“ ili rigidna, ambiciozna, ali ne „preteća“. Navedeno nije lako postići, ali nije ni nemoguće. Život me najpre na teži način učio, a onda sam i lično odlučila da ne trošim energiju na balansiranje tuđih očekivanja. Govorim jasno, donosim odluke i stojim iza njih. Smirenost i strpljenje su lekcije koje sam najduže savladavala, ali sad ih ne doživljavam kao obavezu, već kao izbor, čak i kao profesionalnu veštinu. A kompetencija se, dugoročno, ne dokazuje objašnjavanjem – već rezultatima. Na kraju, ne traži ni stalnu potvrdu – vidi se u kontinuitetu, u doslednosti i u rezultatima. Sve ostalo je buka. Naglasila bih posebno da u nekim „pregovorima“ u životu, na bilo kom polju, jednostavno ne treba učestvovati.
U svetu u kom se često traži savršen imidž, koliko je važno ostati autentičan, čak i kada to nije uvek „strategijski najbezbednije“?
U mojoj nomenklaturi vrednosti – savršenstvo ne postoji. Autentičnost – da, i to na prvim lestvicama u hijerarhiji. Zašto? Autentičnost i kvalitet obezbeđuju dugoročnu održivost. Autentičnost ne znači potpunu transparentnost niti impulsivnu iskrenost, već usklađenost između unutrašnjih vrednosti i javnog delovanja. Kada taj sklad ne postoji, dolazi do unutrašnjeg konflikta koji se reflektuje i na profesionalne odluke. Ljudi vrlo brzo prepoznaju kada je imidž tendenciozno konstruisan, a kada je rezultat kvaliteta, znanja i akumuliranog iskustva. Autentičnost možda nije uvek najbezbedniji, najjeftiniji i najbrži izbor, ali je jedini koji omogućava dugoročnu stabilnost i kredibilitet. Bez toga, svaka strategija ima rok trajanja. Autentičnost nije romantična kategorija – već strateška na duge staze. Naizgled savršen imidž može doneti kratkoročnu prihvaćenost, ali stvara unutrašnji raskorak. Ljudi vrlo brzo osete nesklad između slike i suštine. Ne verujem u ogoljenu iskrenost bez mere, verujem u usklađenost onoga što jesmo i onoga za šta se predstavljamo.
Raditi i stvarati van velikih centara je hrabra odluka. Koliko je izazovno preduzetništvo u gradu poput Niša?
Preduzetništvo u Nišu možda nosi specifične izazove: manje tržište, ograničene resurse i relativno sporiju institucionalnu podršku. Međutim, ono što se često zanemaruje jeste prednost rada u sredini gde su odnosi neposredniji, a reputacija se gradi kroz lični integritet, ne kroz veličinu sistema. Rad van velikih centara zahteva veću kreativnost i lično angažovanje, pruža i veću autonomiju. Ovde se ne možete sakriti iza brenda – kvalitet rada je direktno povezan sa vašim imenom. Za mene je to bio svesni izbor: sporiji rast i dinamika, ali stabilniji temelji. Izazovno, ali i oslobađajuće. Niš se odlikuje nečim što veliki centri često gube, a to su autentični odnosi i neposrednost. Preduzetništvo ovde zahteva više kreativnosti i lične inicijative, pruža prostor za jasniji identitet i veću vidljivost onoga što radite. Nije lak put, ali je, kao što rekoh – autentičan.
Koja profesionalna odluka je u trenutku delovala rizično, ali se danas pokazala kao jedna od ključnih?
Najrizičnije je delovala moja odluka o odlasku nakon 15. godina rada iz lokalne samouprave u sistem visokog obrazovanja gde sam, evo, već četiri godine profesor. Donošenje te odluke u mom životu, nakon što sam doktorirala psihološke nauke na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu – bio je šok za moje okruženje, a posebno nakon funkcija na kojima sam godinama bila. Danas, iz perspektive profesora koji uživa u radu sa studentima – to smatram jednom od apsolutno najboljih odluka u životu. Radim kao profesor u Topličkoj akademiji strukovnih studija u Prokuplju čiji sam i PR. Širina interesovanja, znanje i bogato iskustvo omogućuju mi adaptabilnost i otpornost na promene. Danas vidim da je ta odluka omogućila ne samo profesionalni rast i razvoj, već i nadgradnju ličnog i profesionalnog integriteta. Odluka da ne ostanem u jednom stabilnom, jasno definisanom sistemu i pređem u drugi jeste zahtevala hrabrost ali i ozbiljno proširenje profesionalnog identiteta. Svet se menja brzo danas – sve više i češće linearne karijere postaju izuzetak, ne pravilo.
Ako izuzmemo funkcije, pozicije i biografije — po čemu meriš uspeh u ovom trenutku svog života?
Uspeh danas merim po stepenu unutrašnjeg zadovoljstva sobom i postignutim; unutrašnjeg mira i doslednosti. Merilo uspeha je i kvalitet odnosa koje gradimo i veličina prostora koji rezervišemo za svoj rast, razvoj i usavršavanje, a ne samo za rezultate i postignuća. Unutrašnji mir ne isključuje ambiciju – on je samo pokazatelj da ambicija više nije u sukobu sa ličnim vrednostima. Uspeh je danas živeti bez stalnog unutrašnjeg konflikta, svesno, zahvalno i radosno; uspeh je biti živ u pravom smislu te reči. Moje kliničko iskustvo u psihološkom radu sa pacijentima pokazuje da mnogi ljudi, na žalost, samo preživljavaju život.
U eri stalne vidljivosti, koliko je važna privatnost za pojedinca? Da li je važno da u poslu ostavimo prostor za nijanse, emociju i ljudskost, čak i onda kada se očekuju brze i racionalne odluke?
Privatnost je danas osnovni preduslov mentalne stabilnosti. Stalna vidljivost troši unutrašnje resurse, kapacitet za dubinsko promišljanje i donošenje kvalitetnih odluka. Najmanje jedan vikend mesečno odvojim za putovanje, duboko opuštanje, relaksaciju, povlačenje iz svih sfera društvenog i profesionalnog funkcionisanja kako bih „punih baterija“ nakon toga pružala svoj optimum najpre svom sinu i porodici, a onda i studentima, pacijentima, gledaocima i prisutnima u mom životu, generalno. U poslu je važno ostaviti prostor za nijanse, jer su ljudi kompleksni, a realnost retko crno-bela; racionalnost bez razumevanja ljudskog faktora često vodi kratkovidim rešenjima. Brze odluke su nekad teške, ali neophodne, bez ljudskosti i emocije – postaju kratkoročne. Emocija jeste sastavni deo profesionalizma, iako međusobno kao da deluju isključivo. Mislim da je naša apsolutna moralna obaveza da u odnose sa drugim ljudima na svim životnim poljima konstantno ugrađujemo toleranciju, empatiju i zahvalnost, što nije nimalo lak zadatak kada je reč o odnosima koji ne odišu skladom i razumevanjem.
Postoji li neka verzija sebe kojoj se tek približavaš – profesionalno ili lično?
Svaka epoha života zahteva novu verziju nas samih; s godinama, ličnost odiše većom zrelošću, svesnošću, resursima, veštinama, vrlinama. Verzija moje ličnosti koju sada stvaram manje je fokusirana na dokazivanje i zasluživanje bilo čega, a više na svesni izbor i samopoštovanje jer na tome intenzivno radim na seminarima i edukacijama koje zadnjih godina kontinuirano pohadjam u Beogradu. Ponosim se aktuelnom verzijom sebe koja je dostigla nivo psihološkog luksuza da radi samo ono što voli i što je raduje, koja, posle mnogih ranijih tragičnih dešavanja u životu, ceni pre svega, vrednost tišine, mira ili sreće, pa tek onda vidljivost, slavu, popularnost. To ide i sa godinama, i nije cilj već proces. Ja više nigde i ne žurim: ka ciljevima se krećem smisleno i svesno – znam da kvalitet zahteva vreme, znam šta mogu – kad hoću, šta želim i kolika je cena te želje.
Intervju: Ivana Gojković
Fotografija: Privatna arhiva
