Valentina Bakti pripada onoj vrsti savremenih pesnikinja čiji se izraz ne nameće glasno, već ostaje da traje; u tišini, u pauzi, u onome što se ne izgovara do kraja. Njena poezija, oblikovana minimalizmom i snažnom telesnošću jezika, kreće se između intime i javnog prostora u kojem se umetnost danas sve češće meri vidljivošću, a sve ređe prisustvom.
U ovom razgovoru govorimo o reči kao otporu i materijalu, o izdavačkoj industriji i digitalnim platformama, o prevođenju, scenskom izvođenju i pesničkim susretima sa publikom. Ali ispod svega ostaje jedno pitanje koje se stalno vraća: šta od poezije preživljava kada izađe iz unutrašnjeg sveta pisanja i uđe u prostor koji traži da bude stalno prisutna, dostupna i objašnjena.
Čini mi se da tvoja poezija često radi sa minimalizmom i tišinom kao formom izraza. Da li danas izdavačka industrija uopšte ima strpljenja i koliko zaista prepoznaje autore sa takvom vrstom pesničke ogoljenosti i nežnosti?
Što se izdavačkog sveta tiče, jasno je da se veliki sistemi sve više oslanjaju na kampanje, vidljivost i proizvodnju trenutka. U tom prostoru poezija lako postaje nešto što se mora opravdati brojkama, a ne prisustvom tog istog trenutka. Tu dolazi razlika koju ne mogu da ignorišem: velike izdavačke kuće često funkcionišu kroz logiku trenda, dok manje kuće još uvek čuvaju rizik, intuiciju i neku vrstu unutrašnje borbe za smisao. I da, moja podrška prirodno ide ka tim manjim prostorima: ne zato što je to ideološki izbor, već zato što je to još uvek prostor gde se umetnost ne svodi na proizvod ili na ono što bi većini mogla da predstavlja. Poezija možda nije naprodavanija roba, ali jeste sve više prepoznata kao potreba. Ljudi je ne traže kao sadržaj ali je traže kao način da ponovo čuju sebe u svetu koji bi da stalno govori umesto njih.
„Slomiti kosti“ i tvoji drugi radovi nose snažnu telesnost jezika. Šta je za tebe reč u današnjem svetu?
Reč je početak i reč je kraj, nevezano za zvaničnost: kraj, kao i početak dolaze uz dovoljan broj (ne)izgovorenih reči. Reč može da uspava čoveka, ali može i da ga probudi iz kolektivne anestezije u kojoj sve manje smisleno živimo. Može da postane propaganda, ali može i pobuna. Može biti reklama, ali pre svega mora biti kost u grlu.
Kako iskustvo prevođenja utiče na tvoje sopstveno pisanje? Postoji li osećaj da se tvoj glas u pisanju menja u odnosu na to da li pišeš, prevodiš ili izvodiš tekst naglas?
Kada pišem, svoja sam, u tom prostoru jezik još uvek pripada unutrašnjoj nužnosti. Kada prevodim, moj glas postaje disciplinovaniji, sluša drugi jezik pre nego što progovori svojim, nešto kao ispitivanje granica, posebno ako govorimo o poeziji. Kada tekst izgovaram naglas, jezik se vraća telu: postaje ritam i izlazi iz jezika.
Ne mogu da te ne pitam za pesničke večeri i „vazda bilo“. Kako ti taj susret sa publikom menja doživljaj sopstvene poezije?
Sve što živimo i preživljavamo utiče na način na koji pišemo, stvaramo, verujemo… U tom prostoru, za mene je najvažnije da ostanem otvorena: i prema onome što govorim, i prema onome što mi se vraća nazad iz publike. Doživljaj poezije ne pripada samo onome ko je izgovara, pripada onima koji je čuju i prihvataju svojim slušanjem: vazda bilo!
Da li se ikada desi da te sopstveni stihovi vrate u emociju iz koje su nastali ili ih već u trenutkupisanja distanciraš od sebe?
Distanciranje mi generalno slabo ide: tu sam ili nisam. S obzirom na to da sam pesmu napisala i pustila, nema me više tamo, ali postojim i takva.
U svetu gde se književnost sve više seli na digitalne platforme i magazine, kako vidiš ulogu nezavisnih izdavača i književnih zajednica?
Danas su nezavisni izdavači i književne zajednice možda i poslednja mesta na kojima književnost još uvek može da diše van logike agresivnog predstavljanja. Digitalni prostor jeste promenio način na koji dolazimo do književnosti, ali nije promenio suštinsku potrebu čoveka da pripada nekom živom jeziku i stvarnom susretu, samo što smo i to zloupotrebili.
Male izdavačke kuće i nezavisne zajednice su važne: stvaraju iz potrebe, a ne iz kalkulacije, naučile su da najpre raspolažu stvarima koje imaju. Dok god postoje ljudi koji uprkos svemu nastavljaju da stvaraju, objavljuju, prevode, organizuju i bore se za prostor umetnosti, ima nade, dakle, slobode. Meni je posebno važno to što se kroz takve zajednice danas ne gradi samo književna scena, nego i osećaj zajedničkog otpora prema svetu koji nas maltretira da budemo što brži, zatrpani suvišnim informacijama i ponudama, neprestano vidljivi…
Danas si deo regionalne književne i umetničke mreže. Koliko je važno za jednog autora da istovremeno bude i pisac i učesnik u izdavačkom ekosistemu? Imaš li neki savet za početnike?
Opasno je kada autor zaboravi da je njegov prvi zadatak da poremeti/uskladi jezik, a ne da se savršeno uklopi u sistem koji taj jezik distribuira. Zato povezivanje jeste važno, ali ne kao kulturna dekoracija, više kao prostor stvarnog sudara ideja i senzibiliteta. U vremenu u kojem nas tržište pretvara u izolovane identitete koji se međusobno takmiče za pažnju, književne zajednice mogu da postanu mali prostori otpora. Ne zbog želje za scenom, već zbog potrebe da umetnost ponovo bude živa razmena, a ne samo sadržaj koji se nudi poput senzacije. Čini mi se da bi danas jedan avangardni impuls značio da odbije poslušnost algoritmu. Savremeni sistem ne cenzuriše umetnost zabranom, on je pacifikuje viškom prisustva. Početnicima bih rekla da za početak izgrade lični jezik. Treba naučiti kako slušati svet, ali pre svega kako izdržati sopstvenu tišinu.
Postoji li tenzija između poezije kao intimnog čina i potrebe da ona cirkuliše kroz tržište, festivale i medije? Gde je tvoja granica tu?
Stvaranje umetnosti je najpre unutrašnji čin, ali u trenutku kada izađe, ona se predaje svetu, njegovom mraku i svetlu: bez garancije kako će biti i da li će biti prepoznata. U tom smislu, može se reći da postoji tenzija/spoj između radikalnog prekida i unutrašnjeg impulsa: jedan razara formu, drugi joj daje početak, ali oba odbijaju da u ovom slučaju poeziju učine zatvorenom ili kontrolisanom. Cirkulisanje kroz festivale i medije može imati smisla kao prostor prepoznavanja i susreta, ali ne kao nužni cilj prepoznavanja. Svakako, umetnost je u svojoj prirodi neizbežno deljiva.
Da li danas autor mora biti i “medijski paket” da bi opstao u izdavačkom svetu?
Da, danas se od autora često očekuje da bude i „medijski paket“, ali to nije uslov književnosti nego uslov tržišta. U tom sistemu autor se ne meri samo onim što piše, nego i onim koliko je vidljiv, koliko je prisutan, koliko je spreman da stalno proizvodi sopstvenu sliku. I tu nastaje problem: jer umetnost ne nastaje iz vidljivosti, nego iz unutrašnje potrebe. Odbijanje da se reč pretvori u promotivni materijal, odbijanje da se pesma prilagođava formatu koji je lak za cirkulaciju, ali prazan u unutrašnjem smislu. Autor ne mora da bude medijski paket da bi opstao kao autor. Može da učestvuje u javnom prostoru, ali ne sme da bude sveden na njega, jer u trenutku kada misao o jeziku postane važnije od jezika, umetnost prestaje da postavlja pitanje i postaje samo lako upravljiva forma, dakle, nepotrebna.
Koja misao te danas najtiše prati kroz pisanje i život i ostaje sa tobom i kada sve drugo utihne?
Nisam sigurna da imam takvu misao, svakako, trudim se da ne zaboravim da je život, uprkos svemu, lep.
Predloži nam pet knjiga za čitanje ovog meseca, kao i preporuku za nečiju umetnost koja te je skoro emotivno dotakla.
Nedavno su izašla izabrana zenitistička dela ( 1. kolo u 8 tomova) u izdanju Banatskog kulturnog centra i to me je jako obradovalo: čitajte Branka Ve Poljanskog, Ljubomira Micića, Boška Tokina… U ime zenitizma i ljubavi! Preporuka je i Georgi Gospodinov: Baštovan i smrt u izdanju Geopoetike, u njihovom izdanju i Džulijan Barns i knjiga Odlazim(o). Što se tiče umetnosti koje me je emotivno dotakla, najpre sam pomislila zapravo na knjigu Baštovan i smrt.
Ako bi morala da opišeš osećaj sa kojim bi volela da čitalac ostane nakon susreta sa tvojom poezijom, koji bi to osećaj bio?
Nisam razmišljala o tome, svakom će ostati ono što već u sebi nosi.
Intervju: Ivana Gojković
Fotografija: Nikola Đaković
