Nova ekonomija: Prosečna plata ponovo ne pokriva zvaničnu prosečnu korpu, a realna korpa čak 60.000 dinara skuplja
Tokom prve polovine tekuće godine, domaća statistika zabeležila je redak fenomen – prosečna zarada uspela je da pokrije troškove prosečne potrošačke korpe. Ipak, ovaj statistički uspeh bio je kratkog daha. Detaljnija analiza pokazuje da su građani samo tokom tri meseca zaista mogli da podmire kompletnu korpu svojom platom, dok u preostalom delu godine to nije bio slučaj. Prema podacima koje iznosi Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine, negativan trend se nastavio, pa se jaz između primanja i troškova ponovo produbljuje.
Iako je julska zarada bila dovoljna za pokriće korpe, avgustovski podaci donose otrežnjenje. Tadašnja primanja više nisu mogla da isprate rastuće troškove života. Poseban problem predstavlja sam sadržaj te prosečne potrošačke korpe, o čemu nadležni nerado polemišu sa sindikatima. Stručnjaci ukazuju na apsurdne stavke, poput mesečnog limita od 400 grama suvih svinjskih rebara za tročlanu porodicu, što nije dovoljno ni za pripremu jednog kvalitetnog obroka.
Narodna banka Srbije u svom izveštaju o inflaciji navodi da je prosečna nominalna neto zarada u julu i avgustu iznosila 107.331 dinar, odnosno 916 evra. To predstavlja nominalni rast od 10,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine, dok realni međugodišnji rast iznosi 5,3 odsto. Centralna banka tvrdi da rast pokrivenosti potrošačke korpe zaradom doprinosi boljem standardu, navodeći da je u prvom polugodištu ta pokrivenost iznosila 100,1 odsto. Međutim, minimalna zarada i dalje kaska, pokrivajući svega 95,2 odsto minimalne potrošačke korpe, koja je znatno skromnija od prosečne.
Avgustovska statistika Ministarstva trgovine otkriva pravu sliku stanja. Vrednost prosečne potrošačke korpe dostigla je 109.449,45 dinara, što jasno ukazuje da jedna plata više nije dovoljna za osnovne potrebe. Kupovna moć je u avgustu opala, pa je za pokriće jedne prosečne korpe bilo potrebno izdvojiti 1,04 prosečne zarade. Situacija je još teža za one sa minimalnim primanjima, jer je za minimalnu korpu bilo dovoljno tek 0,54 prosečne plate.
Analiza prvog polugodišta pokazuje da je potpuna pokrivenost korpe platom postignuta samo u januaru, martu i aprilu. Čak i tada, odnos je bio na samoj granici, gde je za pokriće troškova bilo potrebno 0,99 zarada. Svih ostalih meseci, građani sa prosečnim primanjima morali su da se snalaze kako bi nadomestili nedostatak novca za osnovne životne namirnice. Ovaj podatak demantuje tezu o linearnom rastu standarda i ukazuje na oscilacije koje direktno pogađaju kućne budžete.
Sindikalne organizacije godinama upozoravaju da zvanična metodologija ne oslikava stvarnost. Smatraju da je izbor namirnica u korpama neadekvatan, a često i ponižavajući. Zoran Mihajlović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), ističe problem zastarelosti podataka. Statistika kasni i po tri meseca, što onemogućava pravovremeno poređenje plata sa realnim troškovima u uslovima inflacije. Zbog toga su sindikati kreirali sopstveni model – Realnu potrošačku korpu.
Struktura zvanične korpe, prema oceni sindikata, ignoriše stvarne potrebe domaćinstava, posebno u segmentu hrane i energenata. Kritičari naglašavaju da sindikati u poslednje dve decenije nisu imali uticaj na formiranje sadržaja korpe, što je dovelo do potcenjivanja troškova. Količine hrane koje država smatra dovoljnim često su predmet ismevanja javnosti, jer ne zadovoljavaju ni minimalne nutritivne potrebe zaposlenog čoveka i njegove porodice.
Ilustracija ovog problema vidi se u zvaničnim avgustovskim kvotama. Država predviđa da tročlana porodica mesečno može da preživi sa jednim kilogramom pirinča i 24 kilograma belog hleba, forsirajući tako ishranu baziranu na testu. Za tri člana domaćinstva predviđeno je svega 800 grama spanaća, dok se krompir i kupus nude u većim količinama. Posebno je problematičan unos proteina i vitamina – 100 grama oraha po osobi mesečno ili pola kilograma limuna za celu porodicu deluje poražavajuće.
Kada je reč o mesu i ribi, zvanična statistika smatra da je 700 grama junetine i kilogram čajne kobasice dovoljan mesečni unos za tri osobe. Kod ribe situacija nije bolja, sa predviđenih 1,1 kilogram oslića i svega 200 grama sardine. Ovakva struktura ishrane ne samo da je nerealna, već dugoročno može ugroziti zdravlje stanovništva usled nekvalitetne ishrane, što sindikati ističu kao jedan od ključnih argumenata za reviziju metodologije.
Cilj sindikalne “realne potrošačke korpe” jeste uspostavljanje koncepta plate za dostojan život (“living wage”). Ova inicijativa teži evropskim standardima gde plata mora da pokrije ne samo biološki opstanak, već i dostojanstven život radnika. Sindikati planiraju da kvartalno objavljuju iznose svoje korpe, pružajući javnosti alternativni uvid u troškove života i vršeći pritisak na donosioce odluka da prilagode politiku zarada realnosti.
Poslednji presek stanja otkriva dramatičnu razliku. Dok je zvanična korpa u junu vredela oko 108.000 dinara, sindikalna realna korpa za treći kvartal iznosi čak 168.532 dinara. Razlika od preko 60.000 dinara, odnosno 55,75 odsto, pokazuje koliko su zvanični podaci udaljeni od stvarnih potreba. Sindikati su u svoju računicu uvrstili realne troškove koje država ignoriše ili potcenjuje, a koji čine sastavni deo života u 21. veku.
Realna korpa zahteva veća izdvajanja za zdravstvo, obrazovanje i komunikacije. Takođe, uvode se potpuno nove kategorije koje zvanična statistika ne prepoznaje kao nužnost. Tu spadaju troškovi lične higijene, kućne hemije, ali i porez na imovinu za prosečan stan od 60 kvadrata. Ovi izdaci su neizbežni za svako domaćinstvo, ali ih metodologija obračuna zvanične korpe često zanemaruje ili svodi na simbolične iznose koji ne prate tržišne cene.
Posebno značajan dodatak u sindikalnoj korpi jeste trošak posedovanja jednog porodičnog automobila i sedmodnevni godišnji odmor. Sindikalci argumentuju da u savremenom društvu automobil nije luksuz već potreba, naročito u mestima sa lošim javnim prevozom. Takođe, odlazak na odmor smatra se neophodnim za psihofizički oporavak radnika. Uračunata je i stavka za vanredne troškove u visini od 10 odsto zarade, čime se domaćinstvu pruža minimalna finansijska sigurnost za nepredviđene situacije.
