Finansijski model poznat kao back leverage, koji već decenijama predstavlja standardnu praksu na američkom tržištu kapitala, poslednjih godina beleži eksponencijalni rast širom Evrope. Reč je o sofisticiranoj finansijskoj strukturi u kojoj banke i fondovi privatnog duga udružuju snage kako bi zajednički kreditirali posebno formirano namensko preduzeće (SPV). Ova pravna lica zatim plasiraju kapital krajnjim korisnicima, najčešće investitorima ili developerima velikih projekata.
Suština ove simbioze leži u preciznoj podeli uloga i rizika. Banka u ovoj konstrukciji obezbeđuje takozvani “stariji” deo duga, koji nosi prioritet naplate i znatno manji rizik. S druge strane, fond preuzima “podređenu” tranšu, prihvatajući veću izloženost u zamenu za potencijalno više prinose. Ovakva raspodela omogućava bankarskom sektoru da ostane aktivan učesnik na tržištu, a da pritom ne ugrožava svoju stabilnost prevelikim izlaganjem rizičnim plasmanima.
Prema izveštajima agencije Bloomberg, ključna prednost za banke leži u regulatornom tretmanu ovakvih pozajmica. Za plasmane putem back leverage modela, banke moraju da rezervišu znatno manje regulatornog kapitala u poređenju sa klasičnim komercijalnim kreditima. To im otvara prostor za povratak na tržište finansiranja nekretnina bez stvaranja prevelikog pritiska na bilanse stanja, što je od krucijalnog značaja u periodu pooštrenih monetarnih politika.
Popularnost ovog hibridnog modela direktna je posledica regulatornih promena nastalih nakon velike finansijske krize. Stroži propisi primorali su tradicionalne banke na povlačenje, ostavljajući prazan prostor koji su ubrzo popunili nebankarski kreditori. Privatni kreditni fondovi prepoznali su priliku, a back leverage se nametnuo kao idealan mehanizam koji spaja sigurnost bankarskog kapitala sa fleksibilnošću privatnih investitora.
U praksi, ovaj vid finansiranja dominira kod složenih projekata komercijalnih nekretnina, naročito u finansijskim centrima poput Londona i drugih evropskih metropola. Banke na ovaj način zadržavaju kontrolu nad najsigurnijim segmentom duga, dok fondovi privatnog kapitala dobijaju pristup jeftinijem finansiranju, što im omogućava da maksimiziraju svoje profite u izuzetno konkurentnom okruženju.
Tržišna udruženja procenjuju da su evropske banke već plasirale desetine milijardi evra kroz back leverage aranžmane. Gotovo sve vodeće međunarodne finansijske institucije koje su ušle u ovaj segment najavljuju dalje širenje portfolija, često kroz strateška partnerstva sa specijalizovanim fondovima. Ovaj trend ukazuje na to da alternativno finansiranje prestaje da bude egzotika i postaje mainstream evropskog bankarstva.
Ipak, nagla ekspanzija nosi i određene opasnosti. Jačanje konkurencije neminovno dovodi do pritiska na kamatne marže, koje postaju sve tanje. Zabrinjava podatak da su pojedini kreditori, u želji da pridobiju klijente, spremni da ublaže zaštitne mehanizme koji su ranije bili neupitni standard. Kritičari i analitičari upozoravaju da ovakvo popuštanje kriterijuma direktno vodi ka rastu rizičnosti portfolija i opasno visokim odnosima duga prema vrednosti nekretnina (LTV racio).
Regulatorna tela za sada zauzimaju stav da tržište back leverage-a nije dovoljno veliko da bi predstavljalo sistemski rizik za evropsku ekonomiju. Međutim, priznaju da postoji problem “senke”, odnosno da nemaju potpun i transparentan uvid u dubinu i strukturu ovih plasmana. Posebnu nepoznanicu predstavlja ponašanje fondova privatnog duga u slučaju ozbiljnijeg tržišnog poremećaja. Mnogi od ovih fondova su relativno mladi i još uvek nisu prošli pravi “stres test” koji donosi veliki pad cena nekretnina.
Scenario koji najviše brine analitičare podrazumeva veći talas neplaćanja obaveza. U takvoj situaciji, fondovi bi bili primorani da hitno traže dodatni kapital od svojih investitora kako bi pokrili gubitke. To bi moglo izazvati lančanu reakciju i snažne pritiske na likvidnost celokupnog finansijskog sistema. Upravo zbog ove ambivalentnosti, stručnjaci back leverage opisuju kao dvosekli mač – efikasan alat koji je reanimirao tržište nekretnina, ali i potencijalna “Ahilova peta” koja bi u kriznim vremenima mogla destabilizovati evropske finansije.
